Digitalni fotoaparati više liče na kompjutere nego na svoje klasične prethodnike. Ni profesionalci se više ne usuđuju da svoju novu alatku upotrebe bez prethodno pročitanog uputstva.

Osnovna karakteristika digitalnih aparata je da ne koriste film, već svetlost, koja prođe kroz sočiva na objektivu, pada na fotoosetljivi element, koji na osnovu toga proizvodi električni impuls. On se konvertuje u digitalni signal koji se smešta u memoriju, odakle se može prikazati na ekranu ili kopirati.

Foto-dioda je elektronski element koji pod dejstvom svetla otpušta manje ili više elektrona, odnosno proizvodi slabu struju. Uobičajen naziv za nju je piksel.

Ukupan broj piksela (horizontalni x vertikalni) se naziva rezolucija, i jedan je od najbitnijih parametara pri kupovini. Izražava se u mega pikselima (milionima).

Od ukupnog broja piksela koji fizički postoje na senzoru, jedan deo, bliži ivicama, iz tehničkih razloga, ne učestvuje u krajnjem proizvodu. Ovaj broj varira u zavisnosti od modela i proizvođača, tako da je stvarna (efektivna) rezolucija još jedna od karakteristika koju vam može prodavač u pokušaju da vas ubedi da neki aparat kupite.

Tako, na primer, senzor aparata može imati ukupan broj piksela 2140x1560 = 3,34, a aktivnih 2080x1542 = 3,21 megapiksela.

AUTO-FOKUS
Ako želite da snimite fotografiju potrebno je da kroz okular pronađete objekat koji snimate. Okular (vizir) može biti optički, koji je i najčešći, elektronski i TTL tipa.

Optički se sastoji od sočiva kroz koja se gleda u pravcu u kojem je usmeren i aparat. Mala razlika koja potiče iz činjenice da se ne nalazi na istoj osi kao objektiv može stvoriti problem kada slikate nešto iz velike blizine.

Taj problem ima i elektronska verzija, samo kod takvog aparata vaše oko gleda u mali LCD ekran na kojem se projektuje slika, takođe nešto malo smaknuta u odnosu na objektiv. Veličina ovog ekrana je oko 2 cm.

Najbolji sistem, TTL (through-the-lens) imaju samo skupi aparati. Kod njih se slika koja pada na senzor, pomoću sistema ogledala i sočiva, projektuje na LCD, tako da vidite bukvalno istu sliku koja pada na senzor.

Da bi se snimila kvalitetna fotografija, neophodno je da se pravilno odredi rastojanje objekta od aparata. Na osnovu te udaljenosti sočivo objektiva se namešta tako da svetlost na senzor padne ravnomerno. To podešavanje se može obaviti ručno, a aparat to može da uradi i sam. Ta funkcija se naziva auto-fokus.

Treba znati da je auto fokus servo sposobnost aparata da tu funkciju radi kontinualno, a ne jednokratno, tako da može da prati i prilagođava se objektu koji je u tom trenutku u pokretu.

UVEĆANJE
Postoje dve vrste uvećanja, optičko i digitalno. Optičko je određeno žižnom daljinom sočiva u objektivu i može se menjati samo u smislu njegovog približavanja ili udaljenja od senzora. Neki slabiji aparati imaju fiksirana sočiva, tako da to nije moguće.

Digitalno uvećanje je, grubo rečeno, isecanje srednjeg dela iz cele scene. Neki lošiji proizvođači taj neobrađeni isečak pokušavaju da nazovu digitalnim zumom, iako je format istog kvaliteta slike upola manji. Prepoznaćete ih kad u uputstvu vidite izraz "2x optical zoom only at 640 x 480"

Ostali proizvođači sliku uveličaju postupkom koji se zove interpolacija. Prostim uvećanjem slike, koju je senzor zabeležio, nastaje prazan prostor između piksela, koji treba popuniti. Fotoaparat može da doda delove koji nedostaju, a pošto oni nisu snimljeni, prinuđen je da ih izmisli.

Način na koji proizvodi te nove delove slike određuje i kvalitet krajnjeg rezultata. Najlakši način je da se između dva susedna piksela ubaci treći i dodeli mu boju koja predstavlja srednju vrednost između boja ova dva postojeća. Nedostak ovog postupka je pikselizacija, odnosno slika koja je sastavljena iz velikog broja vidljivih kvadratića, što je čini neprirodnom.

Kvalitetnije metode od ove (bilinearna, bikubna ili fraktali) uzi-maju u obzir veći broj piksela iz okoline i složenim matematičkim postupcima obrađuju podatke, koji za rezultat imaju sliku bez pojave pikselizacije. Umesto oštrih ivica, prelazi su u vidu preliva. Potpuno izbeći zamućenost detalja nije moguće, ali se može svesti na jedva primetno.

Fotografija se u memorijsku karticu smešta u vidu fajla, a formati koji se najčešće koriste su JPEG i TIFF.

MEMORIJSKA KARTICA je deo na aparatu gde se skladište zapisi, odnosno napravljene fotografije. To mesto nije fiksni deo foto aparata, već se može vaditi ili menjati, radi daljeg manipulisanja zapisima. Postoji nekoliko standarda, odnosno vrsta kartica, u široj upotrebi:

1. PCMCIA kartica ima ulaz identičan PCMCIA ulazu na laptop računarima, tako da se u njega može uključiti direktno, bez ikakvog adaptera. Zbog većih gabarita ne koristi se na manjim
aparatima, već prvenstveno na novijim profesionalnim. Kapacitet joj je nekoliko gigabajta.

2. Kompakt fleš, tip 1 je najrasprostranjenija kartica. Koristi se ne samo za foto aparate, već i neke druge uređaje, kao npr. palm-top računare. Lagana je i malih dimenzija (43x36x3.3mm). Raspored elektičnih kontakata je isti kao i kod PCMCIA, u koji se, uz pomoć jednostavnog adaptera, može uključiti. Kapacitet joj je do 256 Mb.

3. Kompakt fleš, tip 2 je samo malo deblja od prethodne (5,5 umesto 3,3 mm), većeg je kapaciteta, do 1Gb.

4. Smart media je znatno tanja od prethodnih (45x37x0.76mm) ali i ne sadrži čip pomoću kojeg bi komunicirala sa aparatom, tako da je neophodno programirati aparat pre upotrebe ove kartice, da bi je prepoznao. Kapacitet joj je 128 Mb.

5. Sony memoristik je najmanja kartica po dimenzijama (50x21x 2.8mm ) kapaciteta do 128 Mb. Sony je koristi i za druge svoje proizvode, tako da, na primer, možete da je ubacite direktno u noviji televizor i pregledate na njemu fotografije.

ŠUM (noise)
ŠUM čine zajedno sve vidljive elektronske greške koje nastaju usled tehničkih nesavršenosti, kako postupka, tako i pojedinih delova aparata, na prvom mestu senzora. Senzor je, najčešće, manje osetljiv na plavi deo spektra, što se reguliše pojačanjem tog kanala, ali se pritom stvara odnosno pojačava i šum. Kompresovanje signala u JPEG format ga, takođe, pojačava.

TRANSFER PODATAKA
Povezivanje fotoaparata se vrši najčešće sa kompjuterom, a cilj može biti transfer podataka ili daljinsko komandovanje. Neki aparati imaju i TV/ video izlaz, tako da sa njih možete direktno na TV-u prikazivati slike koje ste napravili. Transfer podataka na kompjuter se, uglavnom, obavlja putem USB portova i kabla.

BATERIJE
Baterije su ono što vlasnicima digitalnih fotoaparata zadaje najviše problema, pošto su aparati veoma zahtevni u tom smislu.

Većina koristi AA baterije, koje možete kupiti na svakom kiosku. Sem rasprostranjenosti, odlikuje ih i niska cena, ali sve to nije dovoljno da bi bile i isplative. Set od četiri AA baterije vam najčešće neće biti dovoljan da napunite fotografijama ni pola prosečne memorijske kartice.

Bolje rešenje predstavljaju NiMH (nikl-metal-hidrid) baterije koje se mogu puniti, a traju više sati.

Proizvođači zbog ovog problema sve češće aparate isporučuju sa punjivim baterijama, internim ili eksternim, NiMH ili litijum-jonskim, koje traju četiri do osam sati.

Razlike u tipu baterija su u sledećem:

Nikl-kadmijumske se mogu puniti/prazniti oko 700 puta. Problem koji imaju je da moraju biti potpuno ispražnjene pre ponovnog punjenja, u suprotnom, smanjuje im se kapacitet.

Nikl-metal-hidrid baterije ne pate od ovog problema, a kapacitet im je oko 40 odsto veći od prethodnih. To je i razlog za njihovu široku upotrebu, iako se mogu puniti nešto manje, oko 500 puta. Sem toga, one se troše i kad ne rade, oko 5 odsto dnevno.

Litijum-jonske su još bolje, kapacitet im je duplo veći od NiMH baterija, ali im je cena tolika da se koriste samo kada ih dobijete u setu sa aparatom. Mogu se puniti/prazniti oko 500 puta.